Astronauti se suočavaju sa vizuelnim izazovima na južnom polu Meseca
Ljudi se vraćaju na Mesec – ovog puta da ostanu. Pošto će naše prisustvo biti trajnije, NASA je izabrala lokaciju koja maksimizira direktnu vizuelnu komunikaciju sa Zemljom, solarnu vidljivost i pristup vodenom ledu: lunarni južni pol.
Iako je Sunce na lunarnom nebu postojanije na polovima, nikad se ne diže više od nekoliko stepeni iznad horizonta. U regionima ciljanog sletanja, najviša moguća elevacija iznosi sedam stepeni. To predstavlja vrlo teško svetlosno okruženje kakvo nije doživljeno tokom Apolo misija, a zapravo ni u jednom ljudskom iskustvu svemirskog leta.
Okolno osvetljenje će oštro uticati na sposobnost posade da vidi opasnosti i da izvodi jednostavne zadatke. To je zato što ljudski sistem vida – uprkos visokodinamičnom opsegu – ne može da vidi dobro u uslovima blještavog svetla i ne može brzo da se prilagodi prilikom prelaska iz blještavog u mračno ili obrnuto.
Funkcionalan vid je potreban za izvođenje različitih zadataka, od jednostavnih (npr. hodanja, rukovanja prostim oruđima) do upravljanja složenim mašinama (npr. elevatorima, roverima). Stoga okruženje predstavlja inženjerski problem koji treba dobro razumeti pre efikasnog rešavanja.
U prošlim misijama i programima NASA, dizajn vizuelnih sistema podrške za aktivnost van letelice ili operacije rovera kontrolisan je na najnižem nivou programa. To je dobro funkcionisalo za Apolo i nisku orbite iznad Zemlje pošto je ugao Sunca određivan planom misije i samopozicioniranjem astronauta; sam dizajn kacige rešavao je sve vizuelne probleme.
Program Artemis predstavlja nove izazove za funkcionalno viđenje, pošto astronauti neće moći da izbegnu sunce u očima veliki deo vremena dok su na površini Meseca. Zajedno sa potrebom za veštačkim osvetljenjem u velikoj senci na lunarnom južnom polu, to znači da se moraju razviti novi sistemi podrške vidu.
Dizajn kaciga, prozora i sistema osvetljenja mora biti usklađen unutar i širom programa kako bi posade mogle da gledaju u mrak dok su oči adaptirane na svetlost, u jarku svetlost dok su još adaptirane na mrak, i kako bi se oči zaštitile od oštećenja.
Svemirsko odelo, na primer, ima zahteve u pogledu fleksibilnosti radi omogućavanja astronautima da hodaju, ali ne u pogledu obezbeđivanja da mogu da vide dovoljno dobro kako bi prelazili iz blještave u mračnu zonu i nazad bez opasnosti od saplitanja i padanja.
Preporučen je razvoj raznih tehnika simulacije, fizičkih i virtuelnih, s obzirom na funkcionalan vid. Neke bi se ticale zaslepljujućih efekata Sunčeve svetlosti na južnom polu Meseca (što nije lako postići pomoću virtuelnih pristupa) radi procene učinka vizira i veštačkog osvetljenja u kontekstu okruženja i vremena adaptacije.
Druge simulacije bi uključivale odlike terena radi identifikacije opasnosti u jednostavnim (hodanje, uzimanje uzoraka) i složenim zadacima (održavanje i upravljenje opremom).
Pošto različiti sistemi imaju različite prednosti, takođe imaju različite mane. Ove prednosti i ograničenja moraju biti identifikovani radi omogućavanja verifikacije tehničkih rešenja i obuke ljudstva.
(Telegraf Nauka/Phys.org)
Video: Svečana dodela priznanja projektima građanskih naučnih istraživanja
Nauka Telegraf zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.