Neverovatno otkriće sa dna okeana: Morski paukovi razvili neobičnu strategiju preživljavanja

U mračnim dubinama Tihog okeana, daleko od sunčeve svetlosti i poznatog ritma života, odvija se neobična, gotovo nadrealna simbioza. Morski paukovi iz roda Sericosura, otkriveni na tri različita metanska izvora na dnu okeana, ne love druge beskičmenjake kao njihovi rođaci iz plićih voda. Umesto toga, razvili su jedinstvenu strategiju preživljavanja: na svom egzoskeletu uzgajaju bakterije koje pretvaraju metan u energiju — i potom ih koriste kao hranu. Ta praksa, nalik primitivnoj poljoprivredi, ruši granice našeg razumevanja života u ekstremnim uslovima, piše New Scientis.

Paukovi žive na mestima gde iz dna okeana izbijaju gasovi poput metana i metanola — izvori energije koje većina organizama ne može iskoristiti. Ali mikroorganizmi koji naseljavaju egzoskelet morskih paukova sposobni su da metabolišu upravo te hemikalije. Na taj način, bakterije stvaraju energiju iz izvora koji bi ostao potpuno neiskorišćen u životinjskom svetu da nije ove simbioze. A morski paukovi? Oni se, prema nalazima istraživača, hrane tim bakterijama direktno sa sopstvene površine.

Preporučujemo

Zamislite mikrobni kaput, nalik na krzno, koji raste po telu ovih neobičnih stvorenja. U tom živom pokrivaču, bakterije ne rastu nasumično, već formiraju pravilne obrasce koji ostavljaju karakteristične tragove kada ih pauci ogule svojim sitnim zubima — brazde nalik tragovima kosilice. Taj prizor iz dubina podseća na mikroskopski vrt, koji domaćin pažljivo obrađuje pre nego što ga pojede.

Zanimljivo je da bakterije koje se nalaze na telima ovih paukova nisu iste kao one u okolini. To ukazuje da morski pauci biraju s kim će deliti prostor, gotovo kao da sprovode neku vrstu selekcije. Istraživačica Šana Gofredi sa Koledža Oksidental u Kaliforniji smatra da su ove životinje aktivni „farmeri“ koji održavaju mikrobiološku zajednicu specijalizovanu za život na njima samima.

Da bi potvrdili ovu neobičnu ishranu, naučnici su upotrebili sofisticiranu tehniku radioaktivnog obeležavanja ugljenika iz metana i pratili njegov put — od mikroba, preko egzoskeleta, do tkiva samih paukova. Rezultati su bili nedvosmisleni: ugljenik iz metana zaista završava u telu morskog pauka. Drugim rečima, paukovi jedu ono što gaje, a gaje ono što pretvara neupotrebljiv gas u energiju. Priroda, dakle, ne poznaje otpad.

Bakterije, osim koristi koje imaju pauci, i same profitiraju od ovog odnosa. Poput stoke na paši koja je pod zaštitom, one dobijaju sigurno stanište i priliku da „putuju“ sa svojim domaćinima ako se metanski izvor pomeri. Kada se to desi, pauk jednostavno prelazi na novu lokaciju, noseći sa sobom celu mikroskopsku farmu. - Morski paukovi održavaju bakterije u savršenom staništu - objašnjava Erik Kords sa Univerziteta Templ.

Otkriće ovog neobičnog odnosa dodatno osvetljava jedan važan aspekt života u ekstremnim sredinama: mnoštvo bića koja tamo žive ne oslanja se na sunčevu svetlost, već na hemijsku energiju iz geoloških izvora. Već je poznato da cevasti crvi žive u simbiozi sa sličnim bakterijama, ali svaki novi nalaz, poput ovog sa morskim paucima, proširuje našu predstavu o domišljatosti života.

Na mestima gde bi, po standardnim kriterijumima, život trebalo da izostane — bez svetlosti, biljaka, kiseonika u vodi — nastaju čitavi mikrosvetovi u kojima stvorenja sarađuju sa mikrobima da bi preživela. I ne samo da preživljavaju, već uspevaju. Morski pauci, ti nevidljivi farmeri morskog dna, podsećaju nas da je evolucija ne samo snalažljiva, već i ponekad — dirljivo domišljata.

(Telegrag nauka / New Scientis)