Orke uče strašna nova ponašanja

U martu 2019, istraživači kod obale jugozapadne Australije bili su svedoci grozne scene: desetak orki je pokušalo da ubije jedno od najvećih stvorenja na Zemlji. Orke su proždirale ogromne komade mesa sa bokova odraslog plavog kita, koji je umro sat vremena kasnije. To je bio prvi dokumentovani slučaj takve predacije, ali ne i poslednji.

Tokom proteklih meseci, takođe je primećeno da orke otimaju mladunce crnih delfina i čereče ajkule kako bi se hranile njihovim jetrama. A kod obale Španije i Portugala, mala populacija orki je počela da razbija i potapa čamce, piše Scientific American.

Svi ovi incidenti pokazuju koliko su inteligentni ovi alfa predatori. Te životinje imaju izuzetno složen i razvijen mozak. Delovi njihovog mozga povezani sa memorijom i emocijom su znatno razvijeniji čak i u poređenju sa ljudskim mozgom, kaže Debora Džajls sa Vašingtonskog univerziteta.

Međutim, razmera i novitet nedavnih napada postavljaju pitanje da li orke postaju inteligentnije. I šta je uzrok te promene?

Nije verovatno da se mozgovi orki menjaju na anatomskom nivou. Bihevioralna promena može uticati na anatomsku promenu kod neke životinje ili populacije – ali samo tokom hiljada godina evolucije, kaže Džoš Mekines sa Univerziteta Britanske Kolumbije.

Međutim, orke brzo uče, što znači da mogu naučiti jedna drugu neke strašne tehnike i tako postati „pametnije“ kao grupa. Ipak, neki od tih naizgled novih trikova možda su zapravo veoma stara ponašanja koja ljudi dokumentuju tek sad. I baš kao kod ljudi, neka od tih naučenih ponašanja postaju trendovi, opadajući i nadirući u društvenim talasima.

Česte interakcije sa ljudima putem brodskog saobraćaja i ribarskih aktivnosti možda takođe navode orke da uče nova ponašanja. I što se više njihovo okruženje menja orke moraju brže reagovati i oslanjati se na učenje po modelu radi opstanka.

Učenje lovačkih strategija

Nema sumnje da orke uče jedna od druge kao veoma razvijeni alfa predatori. Tokom meseci i godina nakon prvog zabeleženog napada u martu 2019, orke su lovile mladunce plavih kitova u još dva navrata, potiskujući mlade plave kitove ispod površine da ih uguše.

Novodokumentovani način lova je primer učenja po modelu, sa strategijama koje odrasle orke prenose na svoje mlade, od dominantne ženke u grupi na njeno potomstvo.

Savladavanje plavog kita zahteva kooperaciju i koordinaciju. Orke su to možda naučile reagujući na oporavak populacija kitova.

Stari potezi, nove opservacije

Neka jeziva ponašanja mogla bi biti dugotrajne navike. Na primer, tokom napada na plave kitove, primećeno je da orke uvlače svoje glave u usta živih kitova kako bi pojele njihove jezike. To verovatno nije novo ponašanje, samo ga ljudi konačno vide iz blizine.

„Kitovi ubice su kao ljudi po tome da imaju omiljene komade mesa. Kad love velike kitove, skoro uvek prvo jedu jezik, a ponekad je to sve što pojedu“, kaže Robert Pitmen sa Oregonskog državnog univerziteta.

Jezik nije jedini delikates koji orke love. Kod obale Južnoafričke Republike, dva mužjaka nekoliko godina ubijaju ajkule da bi došle do njihovih jetri.

Iako je to ponašanje isprva iznenadilo istraživače, malo je verovatno da su orke jedenje jetri naučile nedavno.

To je zato što su ove godine naučnici takođe snimili orke kako prošdiru jetru kita-ajkule kod obale Donje Kalifornije u Meksiku. Šanse za prenos znanja preko hiljada kilometara su vrlo male, što znači da je jedenje jetri verovatno široko rasprostranjeno i uobičajeno ponašanje.

Deljenje lešinarskih tehnika

Orke ovladavaju i dele više od lovačkih tajni. Nekoliko populacija širom sveta je naučilo da krade ribu ulovljenu za ljudsku konzumaciju i prenelo te informacije dalje u južnom Indijskom okeanu oko ostrva Kroze. Čitave grupe koje su ranije tražile foke i pingvine razvile su ukus za ribu koju su ulovili ljudi.

Ponekad sposobnost orki za brzo učenje novih ponašanja može imati fatalne posledice. U Aljasci su orke nedavno počele da jedu ribu uhvaćenu na dnu, ali mnoge se zapetljaju i umru u ribarskim mrežama.

Užasne igre

Naučnici proučavaju ugroženu populaciju kitova ubica koji jedu losose kod severnopacifičke obale. Ove orke ne jedu sisare. Međutim, tokom poslednjih 60 godina, razvile su specifičnu igru u kojoj traže mlade pliskavice, sa ponekad još prikačenim pupčanim vrpcama, i igraju se s njima do smrti.

Zabeleženo je 78 slučajeva u kojima ove orke dobacuju pliskavice jedna drugoj kao loptu, ali nijedan slučaj da su pojele te male sisare.

Istraživači misle da bi te igre mogle biti lekcija za mlade orke kako da love losose, koji su otprilike iste veličine kao bebe pliskavica. Ponekad puste pliskavicu da otpliva, zastanu i onda krenu za njom.

Da li ljudi čine orke „pametnijima“?

Ljudi možda indirektno čine da orke postanu inteligentnije tako što menjaju uslove u okeanu. Napadi kitova ubica na ribolovačke mehanizme pokazuju, na primer, da uče nove trikove reagujući na ljudsko prisustvo.

Klimatske promene koje izazivaju ljudi možda takođe primoravaju orke da se više oslanjaju jedna na drugu radi učenja.

Na Antarktiku, populacija kitova ubica obično lovi Vedelove foke odnoseći ih sa ledenih santi. Međutim, pošto se taj led topi, tehnike se prilagođavaju hvatanju leopard foka i foka rakojeda – vrsta koje se ne oslanjaju toliko na sante leda i koje su borbenije, zbog čega orke moraju da razviju nove veštine.

Iako ljudska ponašanja mogu podstaći nova učenja kod orki, u nekim slučajevima mi takođe oštećujemo veze u osnovi učenja po modelu. Prekomeran izlov lososa kod obale Vašingtona, na primer, dezintegrisao je društveni lepak koji drži populacije orki zajedno.

Njihove društvene veze postaju slabije jer ne možete biti u velikoj grupi kitova ubica koji se zabavljaju ako ste gladni i pokušavate da nađete hranu. Pošto se grupe orki dele i smanjuju, to se dešava i sa mogućnošću da orke uče jedna od druge i da se prilagođavaju svom brzo promenljivom ekosistemu.

Iako orke verovatno ne znaju da su ljudi odgovorni za promene u njihovoj okeanskoj životnoj sredini, „vrlo su svesne da su ljudi prisutni“. Srećom, izgleda da orke nisu zainteresovane da vežbaju svoje smrtonosne veštine na nama.

(Telegraf Nauka/Scientific American)