Pacijenti suočeni sa smrću pronalaze utehu u magičnim pečurkama: Kakav bi mogao biti život posle smrti

Magične pečurke u laboratoriji Foto: Robyn Beck / AFP / Profimedia

Svaka osoba sa rakom debelog creva u četvrtoj fazi suočava se sa anksioznošću. Ipak, prvih nekoliko godina nakon dobijanja dijagnoze, Tomas Hartl iz Kanade je smatrao da izdržava prilično dobro. Delom zbog toga što je PET skener pokazivao da se rak ne širi brzo.

To se promenilo posle tri godine kad su putem kolonoskopije pronađeni tumori debelog creva koji su promakli skeniranju. Operacijom je pronađeno još više. Njegova relativna smirenost je nestala. Bio je preplavljen anksioznošću.

Preporučujemo

Onda je naišao na studiju Univerziteta Džons Hopskins iz 2016. o pacijentima sa kancerom koji koriste psilocibin, aktivni sastojak magičnih pečuraka. Prema studiji, 80% onih koji su dobili visoku dozu psilocibina osećali su se manje anksiozno i depresivno. Hartl je kontaktirao organizaciju „Terapsil“, koja pomaže bolesnim ljudima da dobiju dozvolu da probaju psilocibin, piše Guardian.

Godine 2020, imao je prvi tretman psilocibinom. Osećao se kao da nestaje – iskustvo najbliže smrti koje neko može da ima dok je još živ, rekao je. Nakon toga, umesto da se plaši neizbežnog ishoda svoje bolesti, osećao je olakšanje. „Osetio sam kakav bi mogao biti život posle smrti. Umesto da se svetla gase i zabava prestaje, bilo je kao prelazak iz jednog stanja u drugo. Bilo je zaista utešno“, rekao je on.

U toku su veće studije radi utvrđivanja da li se psilocibin može redovno koristiti za palijativnu negu, u cilju olakšavanja procesa umiranja. Međutim, istraživači se i dalje pitaju kako tačno psilocibin pomaže ljudima da se suoče sa smrću. Ima li veze sa osećajem da postoji nešto nakon smrti?

Renesansa istraživanja psihodelika potekla je iz studija o pacijentima sa kancerom u poslednjem stadijumu urađenim na Univerzitetu Džons Hopkins i Njujorškom univerzitetu.

Psihodelični lekovi kao što je psilocibin trenutno su predmet intenzivnog naučnog istraživanja zbog koristi u tretiranju depresije, sindroma posttraumatskog stresa i zavisnosti. Kod pacijenata sa kancerom, pokazalo se da psilocibin smanjuje egzistencijalni stres.

Kris Letebi, filozof sa Univerziteta Zapadne Australije, u svojoj knjizi iz 2020, „Filozofija psihodelije“, pretpostavlja da psihodelični lekovi menjaju način na koji ljudi vide sebe.

„Mozak ima model sopstva i u nekim uslovima može postati disfunkcionalan, dovodeći do depresije, postraumatskog stresa ili zavisnosti. Kad ljudi upotrebe psihodelične lekove, mnogi od njih prijavljuju mistična iskustva koja su neiskaziva, nelična ili spiritualna“, kaže on.

Letebi pretpostavlja da ta iskustva omogućavaju osobi da izmeni svoju samopercepciju. Ljudi počinju da posmatraju sebe, na primer, kao vredne ljubavi drugih, sposobne da se oslobode zavisnosti i prevaziđu traume iz prošlosti. To se slaže sa studijama koje pokazuju da sticanje psiholoških uvida o sebi ili emocionalno otkriće tokom psihodeličnog iskustva mogu predskazati dobre ishode.

Međutim, ovo objašnjenje nije baš odgovarajuće kad se radi o anksioznosti zbog bliske smrti. Nije jasno kako tačno možete prevazići strah od smrti samo putem promene načina na koji vidite sebe.

Novije istraživanje otkriva da je upravo samo mistično iskustvo, a ne psihološki uvid, ono što je najbolje povezano sa smanjenjem straha od smrti.

Letebi sad smatra da psihodelici možda deluju specifično na ljude suočene sa smrću – pomažu ne tako što menjaju samopercepciju, već menjajući fundamentalne stavove, u nekim slučajevima ispunjavajući ljude spiritualnim verovanjima. Filozofi to nazivaju „promena metafizičkog stava“ i može sadržati ideje o životu posle smrti, duhovima, svesti ili prirodi univerzuma.

Ovo je u skladu sa izveštajima iz kliničkih ispitivanja. U kvalitativnoj studiji na osnovu razgovora sa učesnicima studije Njujorškog univerziteta, polovina učesnika je izjavila da su posetili neku sferu koja postoji u vreme ili nakon smrti. „Pomaže da prihvatite smrt jer se ne osećate usamljeno. Ne osećate se kao da ćete otići u ništavilo“, rekla je jedan osoba.

Druga osoba je opisala osećaj nelagodnosti u svom stomaku, gde se nalazio tumor. „Osećala sam kao da je to pupčana vrpca koja me povezuje sa univerzumom i da će tuda moj život isteći jednog dana i da ću se predati dobrovoljno kad vreme dođe. Bilo je zaista utešno. Potvrdilo je moje verovanje – da smo svi neka veća celina i da se vraćamo“.

U Sjedinjenim Državama, psilocibin se može dobiti samo u istraživačkim studijama. Birokratske prepreke postoje i u Kanadi, ali ima više fleksibilnosti.

Foto: Wikipedia/Matthew W. Johnson, CC BY-SA 3.0

Tokom svog prvog iskustva, Hartl je slušao muziku, sa povezom preko očiju. „‘Tomas’ je prestao da postoji. Nisam mogao da se setim da imam porodicu, a kamoli njihovih imena ili lica. Samo sam postojao u tom drugom stanju“, kaže on. Sa svakom muzičkom numerom je video drugačiji univerzum, muzički svet, a njegova svest je bila utisnuta u taj univerzum.

„To mi je pokazalo kako moja svest može da postoji na kontinuiran način, ali bez ikakve veze sa materijalnim životom“, rekao je on.

Ljudi suočeni sa smrću imaju razna nadanja. Neki žele da oproste sebi kao roditelji, ili da se izbore sa tugom jer više ne mogu da rade ono što vole. Nekima treba pomoć da izađu na kraj sa strahom, bolom zbog bolesti, a neki žele da prevaziđu traume iz prošlosti kako bi bili sa porodicom u poslednjim mesecima ili godinama života.

Profesor Stiven Ros sa Njujorškog univerziteta je jedan od autora studije o pacijentima sa kancerom. On kaže da je to iskustvo za njega bilo transformativno i da je bacilo svetlo na deo medicine koji ne dobija mnogo pažnje: šta se može uraditi za ljude koji ne mogu biti izlečeni. „Tokom medicinske obuke nisam naučio kako da pomognem pacijentu da umre na dobar način“, rekao je on.

Nakon prvog tretmana, Hartlova supruga, deca, porodica i prijatelji su odmah primetili da se promenio. Njegova anksioznost se smanjila i više je učestvovao u svakodnevnim aktivnostima poput pravljenja večere ili igranja s decom.

„Nisam bio siguran kako je život posle smrti moguć, u fizičkom smislu. Sad osećam da ovo telo, ovaj čitav život koji doživljavamo ovde predstavlja samo maleni deo našeg pravog iskustva. Ideja da se život završava izgleda malo blesavo“, rekao je Hartl.

Etika promene verovanja

Ako nema života posle smrti, da li je etično da lekar ohrabruje ta verovaranja kod umiruće osobe? Ovo pitanje je u centru prigovora na „utešnu obmanu“, zabrinutost zbog implikacija tretmana koji uključuju lažna verovaranja da bi funkcionisali.

Letebi, koji sebe opisuje kao materijalistu, smatra da – ako phihodelici pomažu ljudima sa egzistencijalni stresom menjajući njihova verovanja – lekari treba da prenesu to pacijentima.

„Može se ispostaviti da je ta žrtva vredna. Hoću da kažem da je to žrtva i ne bi trebalo da se pravimo da nije. Sticanje lažnih verovanja ili gubitak istinitih verovanja o realnosti ne bi trebalo da bude nešto u pogledu čega smo optimistični ili što slepo ignorišemo“, kaže on.

Štaviše, promena metafizičkih verovanja možda neće uvek biti utešna. Ako osoba posle psihodeličnog iskustva stekne radikalno drugačije shvatanje univerzuma koje protivreči ranijim verovanjima, to bi moglo biti uznemiravajuće i destabilizujuće.

Nedavna studija je pokazala da su neki ljudi, oko 17%, doživljavali veći strah od smrti nakon psihodeličnog iskustva. Rade se dalja istraživanja zašto su ljudi doživeli veći strah od smrti, ili zašto su imali teškoće da integrišu svoja iskustva u svoje živote.

Na pitanje šta misli o tome da je njegovo iskustvo možda „utešna obmana“, Hartl se nasmejao: „Ako mi neko da šećernu pilulu i moje stanje se popravi, nije me briga. Ako mi ovo omogućuje da zavirim u život posle smrti i to mi daje utehu, smanjuje moju anksioznost, omogućava mi da živim u sadašnjem trenutku sa svojom porodicom i uživam u vremenu koje imam, nije me briga za izvor toga. Mislim da to nije važno“.

Ukupno je imao sedam iskustava sa visokim dozama pečuraka. Svako iskustvo je imalo slične teme: muzika ga transportuje i više nije deo svog tela ili ličnosti. Kaže da su efekti snažni, ali da mogu da oslabe, zbog čega ponavlja tretman.

„Kraj će biti kad god mu bude vreme, ali nisam fokusiran na umiranje – više sam fokusiran na život, doživljavanje života koji mi je ostao, umesto da budem toliko zaokupljen mišlju da ću umreti i propustim život koji se dešava u međuvremenu“, kaže on.

(Telegraf Nauka/Guardian)